ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ
Од неуког дечака са великим амбицијама, преко монаха, до начитаног и образованог просветитеља, реформатора и првог министра просвете у Србији, развојни пут Димитрија Обрадовића је био напор и дуг, али жеља да учи и да знање пренесе на српски народ, била је јача. Својом пожртвованошћу и непрестаним радом, приближио је Србији Европу и свет, отворивши врата за продор нових културних и цивилизацијских тековина.
Било је то давне 1739. године у Банату, када се родио још један дечак по имену Димитрије. Као и већина деце у то време, одгајан је да постане занатлија. И не би се Димитрије превише разликовао од друге деце, да се у њему није развијала велика страст према црквеним књигама и аскетском начину живота. Када је родбина која га је одгајала сазнала за његову велику љубав према цркви, послали су га на занат. Тада је донео прву велику одлуку у животу – да побегне у манастир и замонаши се.
Долазак у манастир Хопово на Фрушкој гори у први мах је био испуњење Димитријевог сна. Добио је монашко име Доситеј, почео је да проучава црквене књиге и да се упознаје са манастирским животом калуђера. Проводећи време са другим монасима, почео је да схвата да се његови ставови и жеље доста разликују од оних које су се прокламовале у манастиру. Верски занос је полако почео да се гаси, и након три године Доситеј одлучује да напусти манастир и да се отисне у свет.
Доситеј Обрадовић основао је 1808. године Велику школу, претечу данашњег Универзитета у Београду, а 1810. године и Богословију. Као члан Правитељствујушчег совјета био је први министар просвете у Србији.
Читање Душановог законика, Езопових басни и других грађанских књига, приближавало му је рационалистичко-просветитељске идеје, али и жељу да што више путује, сазна и чује. Тада почиње да обилази Италију, Немачку, Француску, Енглеску, Русију и многе друге државе. Као учитељ, домаћи васпитач или манастирски гост, Доситеј је путовао пуних четрдесет година. За то време је изучавао грчки и немачки језик, филозофију, књижевност и културе различитих народа.
Из сусрета са другим верама, културама и језицима, Доситеј је понео велико знање. Тада се јавља потреба да сам нешто напише и да све оно што је научио пренесе на свој народ. У почетку су његови радови били прерада или превод популарних новогрчких и италијанских практично-моралних списа. Прву књигу „на прост српски језик“ написао је 1765. године и тиме најавио свој богати и плодоносни књижевни рад.
Од 1783. године Доситеј почиње објављивати своја главна и најбоља дела. Прво је штампао „Живот и прикљученија“ у коме је описао свој живот од рођења до четрдесет и треће године, осврћући се на потребе школе и науке, али и оштру критику духовне заосталости калуђера. Затим долазе „Совјети здравога разума“ у којима је сабрао најизабраније мисли и савете учених људи с разних језика преведене, и „Собраније“, збирку огледа из морала и практичне филозофије о патриотизму, читању, умерености…
„Писмо Харалмпију“ написано је у априлу 1783. године и представља чувено Доситејево програмско писмо, где су у виду манифеста изложене његове основне идеје. Његов циљ је био да напише књигу у којој ће на простом народном језику превести мудре мисли славних људи. Желео је да сваки сељак у Србији разуме његове речи, и да се уз помоћ њих образује, просвети и оплемени.
Ту мисију је настављао, не одустајући од начела да науку и филозофију учини доступним свим људима, од образованих до оних у најзабаченијим селима. Залагао се за верску трпељивост и равноправност, као и свемоћ разума. Српску културу и књижевност је са локално и вероисповедног нивоа подигао на нови, национални ниво са чистим народним језиком, намењеним најширим слојевима српског народа.
Чим је дознао за подизање Првог српског устанка, ставља се у службу српских устаника. Прво је прикупљао прилоге, вршио разне поверљиве мисије између устаника и Русије, а онда дошао у Србију. Постао је Карађорђев саветник, и свим силама и знањем помагао устројству нове државе. У ослобођеној Србији провео је последњих пет година живота, дајући огроман допринос српском просветитељству и науци.
Написао је и текст за родољубиву песму Востани Сербије („Устани Србијо”), која је такође позната и под називом Песма на инсурекцију Сербијанов („Ода српском препороду”) и сматра се химном Првог српског устанка.
Доситеј Обрадовић преминуо је 28. марта 1811. године у Београду. Иза себе је оставио мноштво дела, превода, савета и наравоученија, а по истрајности и борби да српску књижевност и мисао подигне на виши ниво, остаће заувек упамћен као најзначајнији српски просветитељ и реформатор.
* На сајту Задужбине „Доситеј Обрадовића“ www.dositejeva-zaduzbina.rs, наставници и ученици могу видети више информација о Доситејевом животу и делу.